Godinama u našem narodu postoji tradicija na Badnji dan koja se ne prekida, te su oni koji drže do običaja jutros, pre nego što je sunce izašlo, posekli badnjak.
Badnji dan najavljuje jedan od najvećih hrišćanskih praznika – Božić. On predstavlja poslednji i najstroži dan božićnog posta, a ujedno predstavlja i veliku sreću jer je to dan pre Hristovog rođenja.
Badnji dan je ime dobio po Badnjaku, hrastovom drvetu, koje se na taj dan seče i pali. Badnjak je obično mlado, hrastovo ili cerovo drvo, u nekim krajevima jelovo ili borovo, koje se na Badnjidan ujutro rano seče i donosi pred kuću. Uveče, uoči Božića, badnjak se preseca i zajedno sa slamom i pečenicom unosi u kuću.
Badnjak simboliše hrast koji su pastiri doneli u vitlejemsku pećinu gde je rođen Isus i koji je Josif, Isusov zemaljski otac, založio da ugreje hladnu pećinu. Varnice koje su poletele u nebo su najavile poseban događaj.
Badnji dan započinje rano i traje do kasno. Ujutru, pre izlaska sunca, domaćin odlazi u šumu po badnjak, koji se tek sa prvim mrakom unosi u kuću. Uz drvo se daruje i žito da bi naredna godina bila plodna. Obavezno je i unošenje slame, a na taj način se prinosi žrtva duhu Hrista koji je rođen na slami.
Na Badnje veče se ne spava, već bdi i očekuje svečani trenutak rođenja Hristovog. Badnja noć je noć mira i iščekivanja radosti.
Po običajnom kalendaru, danas se ništa ne iznosi iz kuće.
Ko se tokom godine sa nekim zavadio, na Badnji dan treba da se pomiri, kako bi Hristov rođendan proveo u miru i ljubavi. To je i podsećanje da je opraštanje dar božiji i jedna od najtežih hrišćanskih vrlina.