Milutin Srećković ( Glibovac 1934 – Smederevska Palanka 1995 ) voleo je knjige koliko i život. Počeo je da ih čita čim je savladao azbuku. Na početku drugog razreda osnovne već je pročitao one koje su govorile o Sibinjaninu Janku i Banoviću Sekuli. Odnekud ih je nabavila njegova majka, koja je kao i on bila veliki knjigoljubac. Čitala ih je rado njemu i komšijama u večernjim satima. Kad su do njegovih ruku stigle knjige o Marku, Milošu i kosovskim junacima već je imao prilično čitalačkog staža. Rado ih je prepričavao u društvu svojih vršnjaka. O tome je ostavio interesantan zapis:
„Moj školski drug Milutin Vlajin i ja raspravljali smo jednog dana da li je Kraljević Marko imao stopalo duže od školske klupe u kojoj smo sedeli, i složili smo se da je naša klupa bila kraća od junakovog stopala. A onda sam našao dve `zlatne` knjige: o Robinsonu i Don Kihotu. Bio sam nešto načuo o knjigama u kojima se pričalo o Robinu Hudu i Tomi Savijeru, raspitivao sam se o njima, ali ih niko nije bio pročitao, znali su ih samo po naslovima…“
U to vreme u Glibovcu knjige su bile retkost. Zato se jako obradovao kad je u vojničkom koferu komšije Rajka, otkrio dvadesetak. Uzimao je i čitao jednu po jednu. Za taj kofer vezana je lepa zanimljivost:
„Na unutrašnjoj strani poklopca tog kofera, nalazio se crtež koji je predstavljao Rajkov lik – rad nekog njegovog druga iz vojske – izveden olovkom, jednostavan i dosta veran. Čika Rajko, figura do pojasa, ima na glavi srpsku šajkaču, a na sebi kratku vojničku bluzu. Svaki put kad bi čika Rajko otvorio kofer da mi pruži knjigu, ja sam bacio pogled na crtež i verovao da gledam u delo nekog velikog umetnika…“
Te knjige iz čarobnog Rajkovog kofera, svakako su bitno uticale na njega da studira književnost i veći deo radnog veka provede kao profesor književnosti u palanačkoj Gimnaziji. U knjizi „Nemirenja“, koja je objavljena posthumno 2005. godine, ostavio je zapis o mnogim ljudima koji su živeli i radili u Smederevskoj Palanci kao što su bili slikari Dragoljub Vuksanović i Milovan Mihajlović, profesori Radun Šošanić, Vladimir Bakić, Mileva Josifović, Radojka Marković, Vera Babić i Vojislav Babić, lekar dr Svetislav Jelić i dr.
Profesor Srećković pozabaviće se i 70-godišnjicom gimnazije „Sveta Đorđević“, koja je u godini jubileja još nosila ime svog đaka – prvoborca koji je poginuo u narodnooslobodilačkoj borbi, rođenog u Baničini. Za nju će u prigodnom tekstu reći da je bila duhovni centar grada, njegova žiža vrednosti u svim oblastima rada i oblicima kulturnog i duhovnog života. Održaće, takođe, i govor na centralnoj proslavi velike godišnjice i tada podsetiti da su sve srpske gimnazije rodom iz Sremskih Karlovaca, svetog mesta naše duhovnosti, gde je rođena pramajka gimnazija 1719. godine
„I naša gimnazija korenom je sa tog stabla i njena svrha bila je i ostala: da bude izvor znanja i rasadnik duhovnosti mladim generacijama, da bude moćna oplodna ćelija iz koje se otvara nepregledni horizont univerzalnog, bez koga se ne može biti potpun čovek, ni potpun svet“ – istakao je tada i dodao: „Za ovih 70 godina iz njenih su se učionica jasno sagledavali svodovi svih najkrupniji znanja u nauci, iz njenih vaspitnih i obrazovnih programa videlo se da smo deo sveta, da možemo opstati i trajati samo tako, samo ako smo deo jednog sveopšteg samosaznanja o svetu kao nerazorivoj celini…“
Srećković je davao ton kulturnom životu Smederevske Palanke i šire. Zahvaljujući njemu Smederevska Palanka je sedamdesetih godina 20. veka imala više književnih večeri nego polovina gradova u Srbiji ukupno. Slušala je u nemoj tišini Vaska Popu, Zorna Gavrilovića, Desanku Maksimović, Izeta Sarajlića, Branu Petrovića, Nikolu Miloševića, Branu Šćepanovića, Adama Puslojića, Dragana M. Jeremića, Srboljuba Mitića, Dobricu Erića, Jelenu Jovović, Milorada R. Blečića. Miru Alečković, Dragišu Vitoševića, Branimira Živojinovića, Ivana Studena, Vasu Milinčevića, Grozdanu Olujić, Dimitrija Vučenova, Darinku Jevrić…
Kasnije, osamdesetih, kroz njeno oko i uho prošli su Pavle Ugrinov, Danko Popović, Milovan Vitezović, Vlada Bulatović Vib, Ivan V. Lalić, Matija Bećković, Tanasije Mladenović, Tanja Kragujević, Antonije Isaković, Brana Crnčević, Gojko Đogo, Vidosav Stevanović, Miodrag Bulatović…
Susrete sa istaknutim književnim stvaraocima bilo je moguće upriličiti zahvaljujući, pre svega, snažnoj podršci Skupštine opštine. Ni jednom se nije desilo da je od opštinskih zvaničnika tražio pomoć, a da je nije dobio. Tako je bilo i kad je u Smederevsku Palanku trebalo dovesti Desanku Maksimović. Predsednik opštine je Srećkoviću i gošći dao svog najboljeg vozača Loću Azanjca.
„U rečeni dan i sat polazimo za Beograd“- piše u `Poslovima i snovima I“ profesor Srećković. „Loća usput priča kako je `nešto gripozan`, ima `malo vatrice`, ali čim je čuo da treba ići po Desanku, javio se odmah, jedva je umolio predsednika da ga tako rovitog pusti. U kolima priča kako je svi njegovi ukućani vole. Kaže da nije čitao njene pesme, ali njegova ćerka samo o njenim stihovima govori.“
Profesor Srećković je mnogo puta bio sa Desankom, ali ističe kako dugo nije imao potpunu sliku njene ličnosti, ali kad ju je stekao mogao je izreći ovakvu ocenu:
„Njena ličnost je već odavno smeštena u najčvršći nacionalni i vrednosni ram sveopšte impresije o pesnikinji: izuzetno osećajna žena, savršena dobrota, u svemu srpski pesnik, da, i mudra žena. U susretima s njom ja sam nalazio drugačiju, u svemu zdraviju i u ljudskom smislu neposredniju ličnost. Ona je bila senzibilna, ali nipošto sentimentalna; njeno razumevanje istorijskog bića srpskog naroda počinjalo je u razumevanju uzročnika patnje tog naroda, čiji je jezik volela onom strašću kojom vernik prinosi sebe na žrtvu svom bogu; u nje nije bilo bolećivosti prema čoveku (dobro je poznavala i njegove tamne nagone), ona je za tog čoveka imala mnogo, mnogo melemnih reči, onih koje ozdravljuju, suočavajući čoveka sa istinama života; ona se kroz poeziju poistovetila sa srpskim narodom, kroz njegovu i svoju priču o nama, pevajući da bi pobedila i zaustavila svoje vreme, nagoneći iskustva naše prošlosti i sadašnjosti, sad znamo: i budućnosti da se nadnesu nad njeno vreme i sagledaju sebe i njegovom neprolaznom kvalitetu. Čitajući njene pesme, mi se osvrćemo za sobom, gledamo i svoju kolektivnu narodnu sliku, naslućujemo sebe u ritmu budućnosti…“
Tanasija Mladenovića upoznao je tek 1960. godine. Bio je tada mladi profesor književnosti kome poezija više nije bila ni uživalačka opsesija ni jezička tajna, jer se već odgovornije bavio problemima njenog estetskog kvaliteta i karakterom njene strukturalne semantike. Bio je tako zadužen da organizuje „književno popodne s Tanasijem Mladenovićem“, pa se svojski trudio da uspe.
„Moram priznati: gonila me radoznalost da čujem njegove najnovije pesme. Gotovo da sam prečuo reči sekretara komiteta: `Ti udesi to s poezijom, a posle ćemo mi organizovati razgovor s našim poslanikom`. Iznenadio sam se: Tasa Mladenović je čovek nižeg rasta, nabijen snagom, ali nekako gibak, kao vidra, sav od živaca, veoma živih očiju, veoma muškog glasa… Razgovarali smo o poeziji, naravno, tek povremeno, kad ga zamolim za neku detaljniju informaciju – govorio je o savremenoj poeziji, sve strasnije, obuzet temom… tonus razgovora stalno raste: dodirnuli smo poeziju Branka Miljkovića, mog vršnjaka, koji je bio pesnički ponos čitave generacije, i ja, na svoje radosno iznenađenje, otkrivam pesnika od statusa poslanika, pa mislim: da ovaj čovek nije zalutao među političare, da ga vreme i događaji nisu oterali tamo gde se našao po nekim neizbežnim moranjima…“
Sa Dobricom Ćosićem sreo se u više prilika, a prvi susret ovako opisuje:
„Taj prvi susret sa Dobricom pamtim samo u krupnim impresijama. Najpre sam pisac: čovek srednjeg rasta, snežno sede kose, nešto stisnutih usana, oči, koje vas za sve vreme razgovora gledaju u lice, prodorne, uporne, ne toliko radoznale koliko zamišljene, kao da vas vide iz najskrivenije dubine bića onog koji gleda… Vodimo razgovor o smislu istorijskog romana.
Ubeđen da je roman najveći umetnički izraz naše epohe. Ćosić smatra da su srpski pisci ostali dužni svojim čitaocima – ovaj književni žanr nije kod nas bio najsrećniji… Razgovaramo o `Vremenu smrti.` Nasmejemo se na primedbu onog kritičara koji je tvrdio da prva knjiga ovog romana treba da počne tek posle kojih tridesetak stranica. Kritičari, kaže, obično znaju ono što pisci i ne slute, neki samo takva znanja imaju, ali nažalost, pisci moraju jedino sebe da pitaju o onom što pišu, jer ko će celom svetu kolača namesiti, kako kaže Vuk. Nego, nisu kritičari jedini čitaoci…“
Ćosić se Srećkoviću nekoliko puta obratio podužim pismom, jednom prilikom i s napomenom: Milutinu Srećkoviću, drugu ka Mogućem, njegovom razumevanju Nemogućeg:
„Želim da imate moju knjigu sa tekstom u celosti, onakvu kakvu sam napisao. Neki cenzor uočio je, prilikom štampanja, moje `svetogrdne` iskaze i nije se usudio da ih objavi. Otvori knjigu na šestoj strani: članak `Sloboda umetničke ispovesti i dužnosti prema društvu` je neposredan odgovor na jednu autoritativnu… zatim je otvori na 153. strani. Tamo stoji rečenica: `Zevsovi su istovremeno bili i Cezari koji pobedničku slavu nisu uživali u samoći, ali su je potvrđivali okrutnošću; i za razliku od Julija Cezara, oni u svojim odmaralištima ne čitaju Cicerona. Ne volim kad mi se nepismene kukavice mešaju u tekst…“
Dragana M. Jeremića upoznao je u Redakciji „Književnih novina“. Bio je poslao članak o Vibu, ali je Blečić smatrao da ga najpre treba dati Draganu M. Jeremiću, veoma razložnom čoveku i on će objaviti zasigurno.
„Bili smo sami u redakciji, pa je razgovor trajao nešto duže“ – preneo je profesor svoje sećanje u knjigu `Poslovi i snovi`. „Jeremić je srdačan čovek, raspituje se za neke ljude koji su nam zajednički prijatelji, izmenjujemo mišljenja o knjigama u modi, prelazimo na teme o slikarstvu, vraćamo se Andriću, započinjemo priču o Kjerkegoru … Vidim: Jeremić me gleda kroz taj razgovor – prirodno, ja mu vraćam istom merom… Za njega se pričalo da je moćan čovek, da je veoma uticajan, da vešto balansira između opresivnog režima i hrabrog, više normalnog nego političkog otpora pojedinih pisaca… Bez obzira na sve okolnosti , Jeremić je bio (i ostao) čovek od vidljivog prisustva u srpskoj književnosti, njen neosporni vrednosni idiom, i osporavati tu činjenicu danas značilo bi prećutati jedan od zapaženih napora te književnosti da razume svoj estetički fenomen i razloži teorijsku misao u kojoj je nastajala.“
Pisao je još o Slobodanu Tomoviću, Ivanu Studenu, Miodragu Bulatoviću, Srboljubu Mitiću, Radojku Nikoliću, Mladenu Markovu, Radoslavu Vojvodiću, Branislavu Crnčeviću, Ljubiši Jovanoviću, Miloradu Blečiću, ali i o palanačkim autorima Miodragu Todoroviću, Borivoju Vukomanoviću, Neni Radulović, Đorđu Radoviću, Predragu Bajčiću, Nikoli Vladisavljeviću, Vladi Iliću, Dragutinu Pauniću, Miliji Đorđeviću, Ljubivoju Miljkoviću… U „Nemirenjima“ ostavio je trag o palanačkim likovnim umetnicima: Dragoljubu Vuksanoviću, Živoslavu Mijatoviću, Srbi Talijanu, Mirjani Mit Stojković, Milovanu Mihajloviću, Miomiru Jeliću, Đorđu Zdravkoviću, Snežani Palić, Draganu Tomiću, Svetlani Pavlović Džindo… Pisao je i o pozorištu u Smedrevskoj Palanci, a u sećanju su njegove diskusije nakon predstava odigranih na nekadašnjem Festivalu amaterskih pozorišta Srbije.
Knjige „Poslovi i snovi“ ( prvi deo ) pisao je od aprila 1993. do januara 1994. godine, a drugi deo od aprila 1993. do juna 1994. godine. U prvoj knjizi napominje da su u trouglu pisac-vreme-delo istraživane pretpostavke umetnosti njenih junaka. Tu je odbacio faktografiju imaginacije i u svemu se opredelio za imaginaciju faktografije želeći da priča o onom što je on lično doživeo u kontaktu sa svojim junacima, dosledan samo svojoj istini o njihovom životu i delu, svestan da je njegova subjektivnost morala biti jedini izvor njegovih razumevanja predočene problematike.
Zahvaljujući profesoru Milutinu Srećkoviću, ali i podršci Skupštine opštine, Smederevsku Palanku su pohodili i veliki inostrani pisci. Gotovo svi koji su bili na Oktobarskim susretima pisaca u Beogradu, boravili su i u Smederevskoj Palanci. Oni su bili sa raznih strana sveta: iz Rusije, Poljske, Engleske, Italije, Francuske, Kine, Holandije, Danske… Srećković se trudio da im pokaže neka znamenita mesta iz ovog dela Šumadije. Vodio ih je da vide Karađorđev grob i crkvu Zahvalnicu u Radovanjskom lugu, Pokajnicu, Oplenac…
Srećković se ranih šezdesetih godina minulog veka oglasio kao književni kritičar. Od početka osamdesetih pa nadalje, čitave dve decenije, sve do smrti, nalazio se u samom vrhu književne kritike. U Beogradu, u Francuskoj 7, godinama je tumačio književna dela domaćih, ali i stranih autora. Njegova reč se cenila i iznad svega poštovala. U udruženju književnika je bio i član Komisije za prijem novih članova. U književnoj istoriji Jugoslavije i naročito Srbije ostavio je neizbrisiv trag.
oOo
Dok sam radio u RNO „Jasenica“, često sam bio u društvu profesora Milutina Srećkovića. Sedeli smo uglavnom u pozorišnom klubu i razgovarali o književnosti i mojoj profesiji. Vrlog profesora naročito je zanimala reportaža kao jedan od oblika novinarskog iskaza. Razgovore na tu i druge teme ne retko smo, posle pozorišnog kluba, nastavljali u „Balkanu“ Mome Pitanane. Moje poznavanje te forme novinarskog rada, primetno je iznenađivalo profesora Srećkovića, a bilo je rezultat pažljivog praćenja predavanja profesora Vladimira Kolara u Jugoslovenskom institutu za novinarstvo. On je nedostatak literature, uspevao da nadomesti bogatim iskustvom ličnog negovanja tog novinarskog žanra u vreme dok je radio u NIN-u.
Profesora Srećkovića, dok smo o tome pričali, veoma je zanimala estetika reportaže, jer se često u novinarskim krugovima postavljalo pitanje da li ona spada u literaturu i gde je granica između tog novinarskog žanra i književnosti, pre svega između reportaže i onog oblika literature koji je po formi bio njoj najbliži.
Ređe smo se viđali kod njega u stanu. Sećam se, zadesio sam se tamo kad je umro književnik Miodrag Todorović. Profesor je upravo pisao govor koji je trebalo da pročita na njegovoj sahrani na Gradskom groblju. Ali, kako je još tada imao ozbiljnih problema s vidom, prepustio je da to umesto njega učinim ja. U sećanju mi je još nešto. Kad se bio ozbiljno poboleo, nazvao je da mi kaže kako mu je lekar savetovao da se ne opterećuje čak ni razgovorima s prijateljima. Kad mi je to saopštio, zaplakao se i ja ga više nisam ni video ni čuo.
Dragoljub Janojlić