Sveta Liturgija u hramu Svete Petke u Smederevskoj Palanci

U nedelju 30. novembra 2025. godine, kada naša Sveta Crkva proslavlja Svetog Grigorija Čudotvorca, NJegovo Visokopreosveštenstvo Arhiepiskop kragujevački i Mitropolit šumadijski Gospodin Jovan služio je Svetu Liturgiju u hramu Svete Petke u Smederevskoj Palanci.
Mitropolitu su sasluživali: arhimandrit Petar (Dragojlović), protojerej-stavrofor Velibor Ranđić, protojerej Dragan Ikić, protojerej Srđan Kovalević, protojerej Slobodan Senić, protonamesnik Dalibor Zarić, protođakon Ivan Gašić i đakon Đorđe Odavić.
Pojali su: profesor pojanja Bogoslovije Svetog Jovana Zlatoustog u Kragujevcu gospodin Ivan Topić, teolozi, veroučitelji i dirigenti iz Smederevske Palanke.
Nakon pročitanog začala iz Svetog Jevanđelja Visokopreosvećeni se obratio vernom narodu rekavši:
“U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Pomaže Bog braćo i sestre. Neka je blagosloveno naše sabranje danas u ovom svetom hramu u kome smo se sabrali, da služimo službu Božiju, da se molimo Bogu, i neka je blagosloven naš dolazak u ovaj hram.
Verujem da smo došli sa jednim jedinim ciljem, a to je da, kao što rekoh, da se molimo Bogu, da vidimo lice jedan drugoga, da se pričestimo svetim tajnama, samim telom i krvlju Gospoda Hrista. I neka je blagosloven, braćo i sestre, početak Božićnog posta u kome se već nalazimo. A post, braćo i sestre, treba da nam pojača veru, treba u nama da pojača one hrišćanske vrline, ljubav, nadu, milosrđe, ali sve to, braćo i sestre, što činimo u ovom postu, ako to ne činimo Hrista radi i radi našeg spasenja i radi bližnjega našeg, onda nam post neće doneti duhovnu radost. Zato ovo današnje Jevanđelje koje smo sada čuli, braćo i sestre, daje nam takve smernice da zaista, kroz današnje Jevanđelje, treba da vidimo gde smo, kome se to mi molimo, koga to mi volimo, braćo i sestre, i kome činimo dobro, čuli smo današnje Jevanđelje gde govori kako je jedan mladić koji na zakonu došao, ne da traži savet od Spasitelja Hrista, nego baš, kako reče današnje Jevanđelje, da je došao da kuša Hrista. Zamislite dokle čovek može da ode, dokle um ljudski može da ode, braćo i sestre, da čovek misli da može da kuša Gospoda. Ali Gospod sve to podnosi radi spasenja našeg i kaže mu, šta je napisano u zakonu. Pita ga Hristos, on kaže, pozvao se na zakon i rekao: „ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i bližnjega svoga kao sebe samoga“. Gospod mu je samo na to odgovorio i tim rečima završio današnje Jevanđelje, idi i ti čini tako.
I zaista, braćo i sestre, ako zaista ljubimo Boga svim srcem svojim, onda ćemo i ljubiti i voleti i bližnjega svoga, ako ne volimo Boga istinski, ne volimo ni čoveka istinski.
Braćo i sestre, često govorimo da mi do Boga dolazimo preko čoveka, ali i do čoveka dolazimo preko Boga. Ali kada čovek počne da štrči, da toliko visoko misli o sebi, onda on, u stvari, samo formalno vidi drugoga, ali u istini gleda preko njega.
Zaista, braćo i sestre, ovo današnje Jevanđelje, veoma je poučno i mislim da nema hrišćanina koji je bar jednom pročitao Sveto Pismo Novog zaveta, a da mu nije ostala u sećanju ova upravo jevanđelska današnja priča o milostivom Samarjaninu. Ova priča toliko u nama, braćo i sestre, budi ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjima, i zato iz ovog današnjeg Jevanđelja da vidimo kako se ovaj milostivi Samarjanin, a čuli ste, a to je Gospod naš Isus Hristos koji se žrtvuje za nas, i kako njegova ljubav ne gleda ko je ko i kakav je ko, braćo i sestre. Današnje Jevanđelje nam upravo govori kako je jedan čovek išao iz Jerusalima u Jerihon i tamo ga napali razbojnici, istukli ga, što bismo rekli, prebili ga i bacili pored puta, prolazili su ljudi, videli ga mučenika gde, tako reći, izdiše, ali niko se nije sažaljevao niti prilazio da mu pomogne. Pa čak ni sveštenici toga vremena, ni leviti, videli su ga i prošli. Ali naišao je jedan čovek koji nije samo čovek nego je i Bog, koji je u ovoj priči predstavljen kao Samarjanin, milostivi, a Samarjani kod Judejaca, braćo i sestre, bili su narod koji je smatran za poslednji, narod koji nije bio dostojan da živi, a upravo taj nepoznati Samarjanin kada je video ranjenika, čuli smo šta je učinio, sišao je i tom ranjeniku pomogao. I vidimo, braćo i sestre, da je upravo ovde u pitanju ljubav prema drugom čoveku bez obzira ko je i kakav je taj čovek. I vidimo, braćo i sestre, da je savršena ljubav rešenje svih problema, ispunjenje i cilj zakona i svih zapovesti Božijih. Mi znamo, braćo i sestre, da je zapovest Hristova život večni, a to zapravo znači, dragi moji, da život večni počiva u oživotvorenju Spasiteljevih reči koje je rekao: „blago milostivima, jer će biti pomilovani“. Blažen je i večan život, braćo i sestre, samo u Bogu i po Bogu, a to jeste i dar milosti Božije i nje se udostojavaju samo oni koji su ispunjeni hrišćanskom milostivošću i oni koji su ispunjeni ljubavlju prema drugome i prema bližnjemu svome.
Jer Bog, braćo i sestre, od nas ne traži da mi prema NJemu nešto činimo više ili mnogo više nego što treba da učinimo onome koji je pored nas, onome kome je pomoć potrebna, odnosno prema bližnjima. I zaista, danas možemo, i ne samo danas nego uvek, da postavimo pitanje, ko je naš bližnji? Nažalost, često mislimo da je bližnji samo onaj koji ide po mojoj volji, koji mi odgovara, koji mi odobrava sve moje postupke, makar bili i najgori, ali mi ih odobrava. E to je, mislimo, naš bližnji. Međutim, braćo i sestre, odgovor koji smo dobili u današnjem svetom Jevanđelju jedan je od najčudesnijih, ako mogu tako da kažem, odgovora za čoveka na zemlji. U ovom jevanđelskom odlomku koji smo čuli nalazi se odgovor, koji je veoma značajan za naše postojanje i izgrađivanje naših odnosa jednih prema drugima. A to je da nije bitno, kakav je ko, da li je belac ili crnac, da li je nizak ili visok, da li je bogat ili siromašan, da li je hrabar ili ne, da li je muško ili žensko. Ne. Odgovor, braćo i sestre, nije u tome kakva su prirodna svojstva našeg bližnjega, nego kakav je način postojanja našeg bližnjeg, odnosno kako on postoji i kako mi vidimo toga bližnjega. Da li ga vidimo kao ikonu Božiju ili ga vidimo kao nekakav predmet? Da li ga vidimo kao brata i sabrata ili ga gledamo sasvim drugačijim očima? Dragi moji, braćo i sestre, u tome je tajna odgovora na pitanje ko je naš bližnji, i u današnjem Jevanđelju, dragi moji, videli smo da je naš bližnji onaj koji čini dobra dela, onaj koji čini dobro. Ali odgovarajući na ovo pitanje, Gospod nam daje odgovor i na još jedno pitanje koje, braćo i sestre, nije ništa manje važno od ovog, a to je, odgovor na pitanje ko je u stvari naš Bog? Kako On postoji i kako mi doživljavamo Boga? Kako mi zamišljamo Boga?
I ako malo pažljivije slušamo današnje Jevanđelje, braćo i sestre, videćemo da je ovaj milostivi Samarjanin upravo naš Bog. On sam je pogledao na onog nevoljnika koga su razbojnici pretukli, pogledao je na tog nevoljnika, koji je bio odbačen i od sveštenika i od levita, odbačen od celog judejskog naroda radi kojeg je Gospod došao na ovaj svet, i odbačen i od sunarodnika svojih koji su ga pretukli razbojnici. Kao što rekoh, i videli smo šta mu je učinio taj Samarjanin, drugim rečima, šta mu je učinio Gospod. I kaže se u Jevanđelju, previo mu je rane. Pazite, braćo i sestre, previo mu je rane, stavio mu je melem na rane, a nije mu sipao so, kao što čovek danas zna da učini drugome, braćo i sestre, nego mu je stavio melem, previo mu rane, i odneo ga u gostionicu. A to čime ga je previo, vinom i uljem, to su u stvari, braćo i sestre, milost Božija, milost Božija. A ta gostionica u koju ga je odneo, predstavlja Crkvu Hristovu, Crkvu Hristovu, braćo i sestre, u kojoj nas Hristos drži. Sve nas drži u Crkvi svojoj sve dok se ne iscelimo i ne oporavimo od svake rane naše koje nas snalaze u životu. Ali On, Gospod naš Isus Hristos, odneo ga je u gostionicu, platio gostioničaru da ga gleda, pa mu još dao i novac, rekavši, ako šta potrošiš, ja ću ti platiti kad se vratim.
Pogledajte, braćo i sestre, da je Crkva naša duhovna bolnica, a da je najveći lekar u Crkvi Gospod naš Isus Hristos, da su to NJegovo Jevanđelje i NJegove svete tajne. Braćo i sestre, mi u Crkvi, ako ne osetimo i ne osećamo tog drugog, bližnjega svoga, neće nam mnogo pomoći ni naš dolazak u Crkvu, ako se gnušamo tog drugog.
Braćo i sestre, naš je Bog Bog ljubavi, a ljubav ne gleda ko je ko i ne gleda kakav je ko. Božija ljubav sve podjednako voli, dragi moji, i zaista, mi ne znamo kakva su prirodna svojstva bića Božijeg, ali znamo ko je On po tome, odnosno znamo kakav je On, znamo kakav je Bog naš. To saznanje nam otkriva i kakvi bismo mi trebalo da budemo. Kako bi trebalo, braćo i sestre, da budemo milostivi, prema svakome, pogotovo prema onome nevoljniku. Zato je naš narod to divno izrazio kada je rekao, pomozi mi kad kuknem, a pevati, kaže, mogu i sam. Naći se drugome u nevolji, to je božansko delo, braćo i sestre, to je ispunjavanje Jevanđelja.
Dakle, braćo i sestre, sve nam ovo otkriva da i mi treba svoga bližnjega da donesemo na našim leđima u gostionicu, to jest u Crkvu, i da ga tu ostavimo na poverenje, bez obzira kakve su rane njegovih grehova. A to je, braćo i sestre, potrebno i nama radi našeg spasenja, jer i mi potrebujemo milost, i mi imamo rane, i mi možemo jednoga dana ležati bespomoćni. Danas smo zdravi, hoćemo li sutra biti zdravi? Jesmo li, Bože oprosti, napravili nekakav ugovor sa Bogom pa ćemo biti zdravi, sposobni, moćni, moći ćemo da učimo druge, a sebe ne možemo da naučimo. Bićemo do kraja snažni, bićemo moćni, ljudi nas podižu, a sutra biva nešto sasvim drugo. Sutra ne možemo da ustanemo iz kreveta, braćo i sestre. Treba da razmišljamo o tome, da ne znamo šta će nas sutra snaći. Ali bez obzira šta nas je snašlo i šta će nas snaći, ne smemo da izgubimo veru u Boga, poverenje u Boga i veru u drugoga. Braćo i sestre, i mi jednoga dana možemo ležati bespomoćni pored puta i imati potrebu za takvom pomoći. Ali ono što je još čudesnije i opasnije, jeste to da možemo već ležati pored puta u ranama, a da toga, nažalost, nismo svesni, da svaki naš greh u nama, braćo i sestre, stvara ranu, a mi je ne osećamo. Jednog dana ćemo je osetiti. Dakle, možemo ležati pored puta u ranama da toga nismo ni svesni. Možda još nismo ni sagledali koliko smo izranavljeni svojim gresima. Na prvom mestu gordošću i svojom sujetom. Dakle, braćo i sestre, za nas hrišćane veoma je važno da znamo da uvek možemo da očekujemo i da se nadamo. I u kakvom god bili stanju da se nadamo, braćo i sestre, da će naići i kod nas taj milostivi Samarjanin. A On je tu, to je Gospod naš. Kakva nam je vera, kakav nam je život, kolika nam je vera, toliko imamo Boga u sebi, braćo i sestre. Dakle, ako nas ostave i naši najbliži, i u tim našim ranama, i telesnim i duhovnim, ne smemo da izgubimo veru, dragi moji, da nas neće ostaviti Gospod, samo pod uslovom da mi ne ostavimo NJega. On ide za nama. On je mnogo osetljiviji prema nama, nego što smo mi jedni prema drugima. On oseća bol i boluje sa nama, ali se isto tako i raduje sa nama kada se mi radujemo, kada činimo dobro, braćo i sestre. Dakle, i opet ponavljam, i ako prođe pored nas neki naš brat, prijatelj, poznanik, sunarodnik i ne pogleda nas, uvek postoji jedan koji nikada neće proći pored nas a da nam neće pomoći, a to je Gospod naš Isus Hristos. On će nam pomoći ako mi tražimo pomoć. Ali onaj čovek koji misli da drži sve u svojim rukama, da se ceo svet okreće oko njega, taj ne traži pomoć, on se ne uzda u Boga nego u sebe, u svoje znanje, u svoju moć. Uzda se u to što se trudi da sve sazna, šta se to po svetu govori, ko je šta kome rekao. A zašto to sabira? Da bi preneo onima koji su mu nadređeni. A to Bog neće. To Bogu nije milo. To Bogu nije ugodno. Bogu je milo, braćo i sestre, da gledamo čoveka kao ikonu Božiju, da čoveku pomognemo koliko je u našoj moći. Možda ne možemo nekome dati ni koru hleba, ni parče odeće, ne možemo mu dati ni novca ako ga nemamo, ali imamo nešto što je mnogo važnije od svega toga, a to je molitva, da se molimo za zdravlje drugoga, braćo i sestre. Jer ako se molimo za zdravlje drugoga, zadužujemo toga drugoga da se moli za nas. Danas sam zdrav, kao što rekoh, sutra možda neću biti. Zato mi je potrebna njegova molitva, potrebna mi je ta želja, ta saosećajnost, da neko saoseća sa nama. Ono što bi NJegoš rekao: „da bi ko da požali i da bi ko da pomogne“.
Zato, braćo i sestre, znajmo, dragi moji, da je Gospod naš Isus Hristos tu kraj nas. Da nam je dao Crkvu svoju. Tu gostionicu u kojoj nam pomažu i saslužuju, ne samo ljudi, nego i anđeli, braćo i sestre. Evo danas mi služimo Božanstvenu Liturgiju i kako u jednoj molitvi kažemo, sa nama saslužuju i sveti anđeli. Zamislite, koja je to radost, doći u Crkvu, doći na Liturgiju, ispovediti se, pričestiti se i osetiti prisustvo Boga i prisustvo svetih anđela, braćo i sestre, zato, ako hoćemo da zadobijemo večnu radost, možemo je zadobiti samo preko Crkve i upravo preko svetih tajni i svetih vrlina.
Neka Gospod blagoslovi naše sabranje, kao što rekoh na početku. Neka nam Gospod Bog da, braćo i sestre, moći i snage da ovaj post postimo ne samo uzdržavajući se od neke vrste hrane nego da se uzdržavamo prvenstveno od sebe, od svoje zlobe, od svoje pakosti, od svoje mržnje, jer mržnja nikome ništa dobro nije donela, a najviše je zla učinila onome od koga mržnja dolazi.
Neka ste srećni, neka ste Bogom blagosloveni, neka je srećan, blagosloven i lak ovaj Božićni post.
Bog vas blagoslovio.”
Nakon Svete Liturgije usledila je trpeza ljubavi.
čtec Đorđe Milutinović
Eparhija Šumadijska